Kičić: Brak i beba promenili su mi život
August 24, 2008 Trac nasao admin
Kategorije Film, TV & Glumci
Ove nedelje u našoj rubrici „Poznati pitaju poznate“, ugostili smo dva veoma uspešna glumca, Vanju Ejdus i Gordana Kičića. Našli smo se u kafiću „Grand Pleasure“ u Vasinoj ulici, u kojem smo tokom ovonedeljnog ispijanja kafice saznali da Gordan obavlja mnogo kućnih poslova, da mu se promenio život od kada je postao otac i oženio se, da voli da igra košarku, da planira karijeru u inostranstvu… A o Vanji smo saznali da je nervozna kad radi sa svojim ocem, slavnim glumcem Predragom Ejdusom, da uživa u braku, da se raduje snimanju novog filma Miroslava Momčilovića „Čekaj me, ja sigurno neću doći“…
Na početku razgovora, Vanju je interesovalo kako je Gordanu u braku…
Vanja: Kako ti je u braku?
Gordan: Odlično!
Vanja: Pa… ja pitam pošto sam ja u braku, pa da podelimo utiske.
Gordan: (smeh) Da, da, a kako je tebi u braku?
Vanja: Fenomenalno! Toliko da nikada više ne bih bila van braka. Od kada sam se udala, shvatila sam da je brak super stvar.
Gordan: I ja isto. Shvatio sam da je brak fenomenalna stvar i da nema ništa bolje od toga. I mislim da ako se dvoje tako nađe ne treba da oklevaju, nego da se odmah venčaju.
Vanja: A, je l’ obavljaš neke kućne poslove?
Gordan: Ih, pa kako da ne. Gomile stvari. Od nabavke, kupovina, svega što je vezano za bebu. Zajedno je kupamo, hranim je, tako da su meni i ženi podeljene dužnosti.
Vanja: Koliko ti je beba promenila život?
Gordan: Potpuno. Novi život koji nema veze sa životom od pre. Beba je postala prioritet i sve moje se svodi na nju. Naravno, uživam u svemu tome. Posle deteta si potpuno drugi čovek.
Vanja: Je l’ i kuvaš?
Gordan: Ne, ne… to ne radim. A ti?
Vanja: Paaa, ja sam počela da kuvam. Doskoro nisam znala ništa da skuvam, ali sada, kada sam se udala, morala sam da počnem. Muž i ja zajedno nešto sprčkamo. Počela sam da učim. Ranije sam bežala od svih kućnih poslova, a sada sam ih naučila i shvatila da tako mora i ništa mi nije teško.
Gordan: Pa mora tako. U braku se sve menja. Meni je, recimo, najveća promena u životu, od kada mi se dete rodilo, to što sam počeo da šetam. Ja uvek moram da imam neki cilj. A sada sa bebom imamo cilj da što duže ostanemo napolju jer je lepo vreme i bebi prija. Nego, hajde malo o poslu… Hm, reci nam, je l’ ti žao što ne igraš neke predstave koje si ranije radila?
Vanja: Da, žao mi je što se više ne igra „Život ili pozorište“. Veoma je kratko igrana, a za ostalo mi nije žao, sve sam ih izigrala.
Gordan: A šta misliš, da li bi predstave trebalo da se ograniče na određen broj izvođenja?
Vanja: Mislim da neke predstave treba izvoditi godinama. Recimo, već šest, sedam godina igram Hasanaginicu i svaki put mi se sve više i više igra.
Gordan: Da li će se publika vratiti u bioskope?
Vanja: Nadam se da hoće, ali generalno je to postao jedan veliki problem. Strašno malo ljudi ide u bioskop. Mislim da to nije samo do kvaliteta filmova, već dosta ima veze i sa dividijevima, piratima…
Gordan: Sale su grozne, ne postoji ta neka vrsta državne odluke da se to sve reši, sve je to u rukama privatnog sektora. Sve je privatizacija. To je greota. Ima lepih lokacija po gradu na kojima su bioskopi. Bio sam u svim novim bioskopima, svi su super, ali mislim da bi trebalo da postoje specijalizovani bioskopi kao što je „Balkan“. Nažalost, „Kozara“ je zatvorena, Dom sindikata je u dosta je lošem stanju…
Vanja: Ajmo neke vedrije teme. Hm, je l’ se baviš sportom?
Gordan: Igram basket. Pre neki dan sam bio na košarci. Ti?
Vanja: Ja da, ali ne redovno. Idem na trčanje, jogu.
Gordan: Reci mi šta očekuješ od uloge u filmu „Čekaj me, ja sigurno neću doći“?
Vanja: Film ima potencijal, ima mesta za dobru glumu. Mislim da je sve poentirano s ulogom koju igra Mirjana Karanović, ona vuče neku poentu priče. Ta njena potraga za svojom ljubavlju iz mladosti… A ti, je l’ si se našao u liku koji igraš u pomenutom filmu?
Gordan: Nisam se našao, ali prepoznajem takve situacije iz života. Tačnije, sve te postupke zbog kojih radimo nešto da bismo došli do svog cilja, svog sebičnog cilja, da bih nahranio svoju sujetu. A u ovom filmu mislim da ti likovi zapravo ne traže ljubav, nego gledaju svoj interes. Moj lik je dosta egocentričan i jedino se dobro oseća kada nahrani svoju sujetu. Ne mogu da kažem da prepoznajem sebe, ali prepoznajem njegov način razmišljanja. Naravno, ti moraš da imaš sve te stvari u sebi da bi nekada nešto izvukao za taj lik, ali to je za nas umetnike tako, uvek sebe stavljaš u prvi plan. Eto, ko priznaje, pola mu se prašta (smeh).
Vanja: Svi smo mi egomanični. Ali ogromna je razlika u onome ko to prepoznaje i kontroliše i onog ko toga nije ni svestan, te sebe stalno gura u prvi plan.
Gordan: Koji su ti planovi za sezonu?
Vanja: Nemam planove. Uglavnom me zovu od danas do sutra, makar bih volela da znam za sezonu, ali ne znam. A ti?
Gordan: Da, i ja nikada ne znam, a tako bih voleo da znam.
Vanja: Šta ti je najteže u poslu?
Gordan: Pa kada snimanje krene nekako loše. Kada se ne potrefi sve kako treba. Ti to ne možeš nikada da znaš. Dešava se da je scenario dobar, da je priča dobra, glumci… sve… ali nekako krene loše. Ne uklopi se sve. Je l’ si radila neke serije, šta misliš o njima?
Vanja: Generalno, mislim da na televiziji ima mnogo loših stvari, pa tako i ne gledam serije. Retko kad mi se nešto dopadne. Ima dosta loših stvari i kvari se ukus. Televizija gradi ukus publike, a njima se plasiraju loše stvari, neki nivo ispod nivoa i onda publika zato nekako to i traži.
Gordan: Ja se slažem s tobom. I nadam se da će se pojaviti nešto dobro. Nego, je l’ ti krivo što u nečemu nisi učestvovala, u nekom filmu?
Vanja: Ne.
Gordan: Ma jeste, nego nećeš da kažeš.
Vanja: Ma nije, kada nešto ne dobijem, kada ne znam kako bi mi bilo da to imam, onda mi i nije krivo. A ti?
Gordan: (smeh) Ja neću da kažem!
Gordan: Kako ti je kada radiš s tatom Predragom?
Vanja: Igrali smo zajedno u „Faustu“. Na probama je bilo zeznuto. Dugo smo to radili, devet meseci. U jednom momentu se baš osetila nervoza. Stalno smo se svađali. Bilo je par puta da smo se svađali kao tata i ćerka. Ali kada smo krenuli da igramo, osetila sam njegovu ogromnu podršku.
Gordan: Meni je isto bilo kada sam igrao s Predragom. Na probama nisam imao zajedničku temu s njim. Dosta vremena smo zajedno provodili i on je zaista jedan od najboljih partnera. Radili smo i predstavu „Amadeus“. On je tokom proba totalno drugačiji, jer na probama svako gleda da drži svoju liniju, da se što bolje uglavi u komad, ali kada krene izvođenje, potpuno drugačije.
Gluma u inostranstvu
Gordan: Da li bi išla u inostranstvo da glumiš?
Vanja: Ne, nikada ne bih išla i kucala na vrata i tražila uloge. Ne bih išla „trbuhom za kruhom“. A da idem u inostranstvo i da pukušavam bilo šta, da krećem od nule, to ne bih nikada. Naravno, kada bi neko konkretno pozvao, otišla bih. A ovako, da ja lupam na vrata… nikada. A ti?
Gordan: Pa, ja sam imao neke polupozive za inostranstvo. Imao sam neke varijante. Zanimljivo je probati u nekoj drugoj sredini. Voleo bih da probam u nekom drugom okruženju, nekoj drugoj sredini. Videćemo…
Zajedničko letovanje
Vanja: Dobro. A je l’ si bio na nekom letovanju?
Gordan: Bio sam u Hrvatskoj, u Istri, nisam bio u Opatiji. Ali sada sam se setio nečega kada sam bio mali (smeh). Onoga kada smo ti i ja zajedno išli na letovanje kao deca pošto su se naši roditelji družili. Sećam se kako su otišli napolje, nas ostavili same u hotelskoj sobi i ja sam se igrao sa mastersima, ti sa barbikama, pa sam polomio glavu tvom Kenu - Filipu (smeh).
Vanja: Da, da. Sećam se toga…
Izvor: Blic
Vasi komentari
Mislis da je trac zanimljiv!? Prokometarisi ga, ali budi pristojan jer ce tvoj komentar prvo pregledati admin...